Историја клуба

Другог децембра 1939. године одржана је Оснивачка скупштина Клуба фотоаматера “Београд” (КФАБ), клуба који је окупио највећи број фотоаматера са територије Београда и био једини српски клуб у предратној Југославији. Раније основани клубови, као Фотоклуб “Београд” и Југословенско удружење за фотографију и кинематографију, били су слабо активни и у години оснивања КФАБ-а само на папиру.

 

Оснивачи Фото клуба београд“Фото кино ревија”, br. 2 (1960), str. 22.

Нови Фото клуб је већ у почетку развио велику активност како у прикупљању нових чланова тако и у организовању друштвеног живота.

Поред рада на фототехници, нарочита пажња је била посвећена уздизању ликовне културе чланова, која се спроводила, кроз најважнију методу рада – критику слика. Од слика. које су на критици постигле високу оцену, прављена је колекција од које су састављене клупске колекције за колективно учествовање на изложбама. Већ после неколико месеци интензивне активности, прва колекција фотографија послата је «у свет». Наступ у Загребу, 1940. године, изазвао је малу сензацију. До тада непознате, фотографије београдских аутора оставиле су повољан утисак. На изложби Хрватског фотоаматерског савеза у Осијеку добијене две плакете Поред других домаћих изложби Клуб је колективно учествовао и на изложби четири нација (Југоославија, Мађарска, Швајцарска и Италија) у Дебрецину, која је затим пренета и у друге земље. Клуб је у новим просторијама (Кнеза Милоша 3) развио још већу активност, али је рат прекинуо сваки даљи рад.

После другог светског рата група предратних чланова клуба, допуњена новим љубитељима фотографије покреће иницијативу да се обнови рад Клуба фотоаматера.

У Београду делује Комисија за фотографију у оквиру организације Техника и спорт, која даје своју подршку иницијативи за обнову Клуба. Крајем 1947. године приступа се оснивању Друштва фото аматера Београд, које ускоро прераста у Друштво фото и киноаматера »Београд«. Године 1950. одвајају се кино аматери па Клуб наставља свој рад под новим именом – Фотоклуб “Београд”, које и данас носи,.

Земља је разорена, индустрија у повоју и активисти Клуба одлучују да дају свој максимални допринос. То се и постиже на курсевима и семинарима, развијањем и омасовљавањем техничке културе. Клуб добија и нове чланове међу којима ће се ускоро истаћи Драгољуб Алексић, Душан Кнежевић, Миодраг Ђорђевић и други. Ова заједница талентованих фотоаматера заложиће се да се створе услови и повољна атмосфера за преношење и прихватање техничких и естетских знања из области фотографије. Учешће на изложбама почетком педесетих година даје подстрека многим члановима да повећају своју активност и узму учешћа ма иностраним фото-салонима, па чак да и сами организују једну такву изложбу. То се остварује маја 1952. године, када фото клуб “Београд” организује Прву међународну изложбу фотографске уметности. Богат каталог са веома квалитетним репродукцијама, као и фотографије свих учесника (што је посебан куриозитет и специфичност ове изложбе) обилазе свет. Охрабрен успехом ове изложбе клуб организује још четири међународне изложбе. Последња – пета међународна изложба приређена је 1968. године.

У међувремену курсеве у Клубу похађало је неколико хиљада полазника. Повремено има и материјалних проблема па се Управа довија на разне начине да члановима омогући учешће на изложбама у земљи и ван ње.

Традиционална клупска изложба фотографије која је егзистирала само у клупским оквирима прераста 1955.године у Салон фотографије “20. октобар”, који је одржаван редовно све до 1990. године, а затим је после паузе од 8 година – 1998. године одржан последњи 37. салон фотографије “2о. октобар”. Нашавши се у тешком финансијском положају Клуб више није имао снаге да настави са приређивањем ове изложбе, која је у то време била најстарија културна манифестација у Београду.

За 43 година свога постојања изложба је имала падове и успоне, али у организацијском смислу континуитет у квалитету, што је многим југословенским фотографима, био значајан путоказ у даљем раду. Неки, сада већ афирмисани фотоуметници добили су прва охрабрења управо на овој изложби. Проверена »имена« и висока звања овде никад нису много значила, јер се увек тражила, пре свега, добра фотографија.

Салон фотографије је био посвећен, у највећем обиму, Београду. Посебан део салона био је тематски посвећен Београду И београђанима. Овај део Салона је наставак тенденције Клуба да заинтересује љубитеље фотографије за систематско снимање Београда и регистровање свих појава везаних за наш главни град. избор тема за ове делове Салона извршен је у заједници са многим заинтересованим организацијама првенствено са Туристичким савезом Београда, Скупштином општине Нови Београд и Дирекцијом за узградњу Новог Београда. Новина је увођење посебних тема о Новом Београду. Око камере нашег фотоаматера једва успева да региструје тако брз и динамичан развитак.

У оквиру ове теме било је и много подтема: Културно.историјски споменици Београда; Нови Београд јуче и данас, Изградња Новог Београда и Друштвено-економски живот Новог Београда У оквиру Салона учествовали су, као гости, и многи фотографи из света. Тако је учествовала светски позната група највеих фотографа света – Магнум, колекције мађарских фотографа, фотографи градова хероја (Coventry, Ротердам, Волгоград, Варсзања) и други .

Градови хероји – организоаван је са циљем да Салон својом тематиком што непосредније обележи јубиларност годишњице ослобођења Београда и да на том делу Салона, заједно са Београдом, учествује са својим колекцијама градови хероји неких земаља које су се у II светском рату бориле против фашизма.

И поред тога, Фото клуб «Београд» је носилац активности у граду и републици, а један од најактивнијих клубова у земљи. За изванредне резултате, Клуб од Народне технике, добија сребрну плакету «Борис Кидрич». Интересантно је да у јуну 1957. у Клубу почиње течај колор фотографије (вероватно први у историји српске фотографије).Та година је плодоносна и на излагачком плану: на Међународној изложби у Загребу, која ће касније прерасти у знаменити Загреб Салон, аутори из Фото клуба «Београд» освајају пехар председника града Загреба, за најбољу колекцију фотографија у конкуренцији тридесетак клубова из целог света. Крајем године, на позив Савеза мађарских фотоаматера, делегација Клуба одлази у посету Мађарској што ће бити још једна спона пријатељства и културне сарадње између две земље. Најзад, на Салону фотографије «20. октобар» тадашњи председник општине града Београда прима се покровитељства над Салоном додељивањем Плакете града Београда (данас традиционалном) наградом, Ово је до данас остао најцењенији трофеј који су освајали многи мајстори фотографије.

Крајем педесетих година настаје време изузетних успеха београдских аутора на међународној сцени. Секула Меденица осваја 1958. и 1960. Сребрни трофеј Бордоа, Драган Пантић Сребрну медаљу у Мелбурну (1959) и златну у Чикагу, Иво Етеровић сребрну у Буенос Аиресу и бронзану у Анкони (1960) а исте године осваја и Плакету града Београда. Ово су само неке од награда којих је далеко више. Изузетно активни аутори тих година су Милош Павловић и Иво Етеровић. Сам М. Павловић 1961 године шаље своје фотографије на 127 међународних салона и са постигнутим резултатима постаје најзапаженији аутор у иностранству.

Исте године две значајне награде стижу из света: Б. Дебељковић осваја Златну медаљу у Будимпешти, а М. Павловић Златни трофеј на Zell Am Sea салону. И следећих година активност прогресивно расте да би 1965. године чланови Клуба учествовали на 49 домаћих и 132 међународне изложбе, што је тада био апсолутни југословенски рекорд. Међу носиоцима значајних награда тих година су и Добривоје Барловац, Милош Јовановић, Рацо Булатовић, Јован Маринковић, Станоје Бојовић, Бранко Турин, Петар Црнобори и многи други. Оваква активност доноси Клубу једно од најзначајнијих признања: Амерички фотографски савез (PSA) 1. марта 1967. године шаље Клубу Диплому колективног почасног члана са правом бесплатног учешћа на манифестацијама под покровитељством ове организације. Те године Живко Јаневски осваја Сребрну медаљу у Лисабону а Станоје Бојовић трећу награду у Капошвару.

Клупску излагачку активност носи Драгољуб Тошић који већ 1966. има половину од укупног броја свих награда у Клубу (21). Овај аутор ће све до 1970. године бити први на листи активности на домаћим изложбама а 1969. други на листи југословенских аутора. У међувремену, три пута осваја највиши трофеј, плакету председника града Београда (1966, 69 и 70).

Све већи трошкови поштарине онемогућују учешће на многим иностраним салонима.Тежиште активности у Клубу пребацује се на домаће изложбе и самостално излагање. Појављују се и нова имена која ће веома брзо показати своју вредност на фотографско-излагаћкој сцени. Славољуб Станојевић, Бане Ђорђевић, Жика Ђорђевић-Савкин, Ђорђе Букилица, Јован Ђорђевић, Предраг Пећинар, Тихомир Пинтер, Мирослав Никољачић, Данило Цветановић, уз до тада веома активне М. Павловића, Петернека, Етеровића, Јеневског, Тошића, преузимају даљу активност. Иако ова граница никад није оштро повучена, смена генерација је уочљива.

Ж. Ђорђевић-Савкин са Златном медаљом на Цејлону и низом првих награда у земљи афирмише се као аутор чији успеси гарантују да је «штафетна палица» прешла у руке једне вредне генерације. То ће се потврдити наредних година када ће овај аутор водити на листи излагача и два пута заредом освајати Плакету председника града Београда (1971. и 72.). И други освајачи ове награде су углавном они аутори који воде на листи клупске активности: С. Станојевић (1968), Огњен Блажевић (1976), Данило Цветановић (1977. и 79). Горан Малић (1978), Радоје Ђукић (1980).

Веома велики број самосталних изложби, чланова Клуба приређених у земљи и свету, такође је афирмисао име клуба. Ова листа је импозантна и тешко би се све набројало. Ипак, неизбежно се мора поменути више од тридесет самосталних изложби Драгољуба Тошића, двадесет два самостална наступа Станоја Бојовића, изложбе у Пољској и Финској као и више изложби у земљи Бранибора Дебељковића. Ту су и имена Миодрага Ђорђевића. Томислава Петернека, Иве Етеровића, Данила Цветановића, Ђорђа Букилице, Славољуба Станојевића, Жике Ђорђевића-Савкина, Огњена Блажевића, Радета Милосављевића, Горана Малића, Милоша Јовановића и многих других аутора из Клуба чији су самостални наступи били запажени у Сао Паолу, Варшави, Калкути, Гданску, Београду, Зајечару…

Из Клуба су потекли и многи, данас запажени фотографски писци чији су радови оставили трајан траг у нашој историји фотографије. Имена Видоја Мојсиловића, Мирослава Никољачића, Жике Јеремића, Ђорђа Букилице, Душана Миловановића, Стевана Ристића и Милоша Јовановића везују се за многе стручне књиге о фотографији. Резултате изузетне вредности стварили су хроничари Бранибор Дебељковић («Стара српска фотографија», Миодраг Ђорђевић («Анастас Јовановић»), Александар Саша Павловић («Огледи о првим снимањима Београда»). Осврте, приказе, критике многих догађаја у фотографији, предговоре каталога и друге пригодне текстове пишу и Миодраг Јовановић, Ђорђе Букилица, Војислав Маринковић.

Најзад, ту је и једна помало незапажена активност: колекционарство старих апарата, прибора, старе фото-литературе, у којој веома активно учествују наши чланови: Томислав Петернек, Александар-Саша Павловић и Мирослав Никољачић. Резултати њихових настојања већ сада представљају вредан допринос фото-историци.

Кроз клупске редове од рата наовамо, прошло је више од 20.000 чланова. Од тога су половина полазници течајева о фотографији. Један од клупских ветерана, Милош Јовановић има у својој евиденцији имена преко 6.000 курсиста, којима је био инструктор.

Кроз Клуб је прошла већина фоторепортера и уредника фотографије београдских листова и часописа. Ту су и имена четардесеторице чланова УЛУПУДС-а са друштвено признатим звањем ликовнох уметника фотографије, 24 мајстора и 17 кандидат мајстора фотографије. Међу њима је 21 носилац звања Међународне федерације фотографске уметности (FIAP) – HonEFIAP, EFIAP , AFIAP .

Фотоклуб «Београд» одржавао је и веома живе контакте, путем размене колекција фотографија са већим бројем клубова у земљи и иностранству као и пријатељство са Фото клубовима градова-хероја Варшавом, Конвентријем и Волгоградом, Ротердамом.

На највећој смотри југословенске фотографије, Купу југословенске фотографије, Клуб је увек имамо висок пласман. 1967. освојио је друго и треће место, 1975 и 1977. друго а 1971. године фото клуб «Београд» је освојио Куп претседника Републике.

Јуна 1956. исте године излази из штампе први број “Београдског објектива”, до данас јединог београдског листа који се бавио питањима фотографије и посебно проблематиком београдске фотографије. Овај иначе веома популарни фотографски лист престаће да излази после две године, услед недостатка средстава.

Уметнички аматеризам који Клуб гаји од самог постанка оставио је у нашој култури трагове непроцењиве вредности. Аматерско деловање као и високи домети професионалног фотографског стваралашатва често су у Фото клубу “Београд” имали своју базу, упориште за постизање изванредних резултата. Већ данас је јасно да ће у једној будућој историји југословенске фотографије Клуб и генерације фотографских стваралаца које су из њега створене, имати своје трајно и заслужено место.

Од како се Клуб родио негују га руке бројних генерација фотоаматера, фотографа и уметника чији је он, можемо слободно рећи, симбол бављења фотографијом, како у Београду, тако и широм Србије.

• Фото клуб био збориште ентузиуаста и извор бројних младих талената Центар и незваничка школа за фотографију
• Расадник нових фотографских организацаија
• Место са кога су регрутовани многи истакнути фоторепортери и уредници фотографија дневних, илустрованих и других листова
• Фото клуб је дао првог уметника фотографа, који је ушао у УЛУС (Удружење ликовних уметника Србије) као и велики број признатих уметника-фотографа чланова ликовних организација
• Велики број јавних предавања о фотографији, истраживања историје фотографије и настава фотографије од основне школе до универзитета потиче из оквира Клуба
• Југословенска Фоторевија такође је проистекла из простора Фото клуба као и његов часопис “Београдски објектив”
• организовао велики број изложби фотографије, како међународних, тако и домаћих и да је домаћин традиционалног фотографског салона “20. октобар” чији каталози са својим ликовним прилогом дају лепу ретроспективу фотографије и фотографских стремљења у нашој земљи
• његово чланство својим уметничким радовима учествовало је успешно на безброј фотографских изложби на свих пет континената и да број тих изложби, које до данас нико није пописао, сигурно прелази највећи троцифрени број и да ово учествовање није само поен за Клуб него значи и афирмацију Југославије.

Просторије фотоклуба “Београд” биле су центар фотографских збивања у Београду. Предавања у клубу посећивали су не само фотографи чланови фото клуба “Београд” и других београдских клубова већ и многобројни љубитељи фотографије. На њима су многи стицали прва сазнања о фотографији, проширивали их и продубљивали и били информисани о фотографији у свету.

У Србији је 1956. године било 75 регистрованих фото-клубова, у Београду 13. Данас, у Београду не постоји, практично, ниједан клуб, ниједан простор где фотографи Београда могу да се окупљају. Сви су клубови, укључујући и фото-клуб »Београд« изгубили просторе.

С друге стране у Београду је до 1991. године постојао Салон фотографије (једн од четири најстарије специјализоване фотографске галерије у Европи (после Париза, Беча и Келна). Салон је био стециште фотографа Београда. Ту су фотографи имали могућности да се упознају не само са делима како младих, тако и већ афирмисаних југословенских фотографа, већ и са многобројним највећим фотографским ствараоцима света. Салон је био институција, која је водила бригу о афирмацији младих, али и истакнутих фотографа. Салон је био тај који је имао библиотеку монографија великог броја наших фотографа.

Данас нема више Салона фотографије.

Обзиром на изнету ситуацију мислимо да би обезбеђивањем простора за фото клуб »Београд«, град Београд омогућио обнављање активности овог нашег најстаријег клуба (не само у Београду него и у Србији), али истовремено створио могућност за стварање Центра у коме би се окупљали многобројни фотографи Београда.

Стеван Ристић 25.мај 2011.