Istorija kluba

Drugog decembra 1939. godine održana je Osnivačka skupština Kluba fotoamatera "Beograd" (KFAB), kluba koji je okupio najveći broj fotoamatera sa teritorije Beograda i bio jedini srpski klub u predratnoj Jugoslaviji. Ranije osnovani klubovi, kao Fotoklub "Beograd" i Jugoslovensko udruženje za fotografiju i kinematografiju, bili su slabo aktivni i u godini osnivanja KFAB-a samo na papiru.

Novi Foto klub je već u početku razvio veliku aktivnost kako u prikupljanju novih članova tako i u organizovanju društvenog života. Pored rada na fototehnici, naročita pažnja je bila posvećena uzdizanju likovne kulture članova, koja se sprovodila, kroz najvažniju metodu rada – kritiku slika. Od slika koje su na kritici postigle visoku ocenu, pravljena je kolekcija od koje su sastavljene klupske kolekcije za kolektivno učestvovanje na izložbama. Već posle nekoliko meseci intenzivne aktivnosti, prva kolekcija fotografija poslata je «u svet». Nastup u Zagrebu, 1940. godine, izazvao je malu senzaciju. Do tada nepoznate, fotografije beogradskih autora ostavile su povoljan utisak. Na izložbi Hrvatskog fotoamaterskog saveza u Osijeku dobijene dve plakete. Pored drugih domaćih izložbi Klub je kolektivno učestvovao i na izložbi četiri nacija (Jugoslavija, Mađarska, Švajcarska i Italija) u Debrecinu, koja je zatim preneta i u druge zemlje. Klub je u novim prostorijama (Kneza Miloša 3) razvio još veću aktivnost, ali je rat prekinuo svaki dalji rad.

Posle drugog svetskog rata grupa predratnih članova kluba, dopunjena novim ljubiteljima fotografije pokreće inicijativu da se obnovi rad Kluba fotoamatera. U Beogradu deluje Komisija za fotografiju u okviru organizacije Tehnika i sport, koja daje svoju podršku inicijativi za obnovu Kluba. Krajem 1947. godine pristupa se osnivanju Društva foto amatera Beograd, koje uskoro prerasta u Društvo foto i kinoamatera »Beograd«. Godine 1950. odvajaju se kino amateri pa Klub nastavlja svoj rad pod novim imenom – Fotoklub "Beograd", koje i danas nosi.

Zemlja je razorena, industrija u povoju i aktivisti Kluba odlučuju da daju svoj maksimalni doprinos. To se i postiže na kursevima i seminarima, razvijanjem i omasovljavanjem tehničke kulture. Klub dobija i nove članove među kojima će se uskoro istaći Dragoljub Aleksić, Dušan Knežević, Miodrag Đorđević i drugi. Ova zajednica talentovanih fotoamatera založiće se da se stvore uslovi i povoljna atmosfera za prenošenje i prihvatanje tehničkih i estetskih znanja iz oblasti fotografije. Učešće na izložbama početkom pedesetih godina daje podstreka mnogim članovima da povećaju svoju aktivnost i uzmu učešća na inostranim foto-salonima, pa čak da i sami organizuju jednu takvu izložbu. To se ostvaruje maja 1952. godine, kada foto klub "Beograd" organizuje Prvu međunarodnu izložbu fotografske umetnosti. Bogat katalog sa veoma kvalitetnim reprodukcijama, kao i fotografije svih učesnika obilaze svet. Ohrabren uspehom ove izložbe klub organizuje još četiri međunarodne izložbe. Poslednja – peta međunarodna izložba priređena je 1968. godine.

U međuvremenu kurseve u Klubu pohađalo je nekoliko hiljada polaznika. Povremeno ima i materijalnih problema pa se Uprava dovija na razne načine da članovima omogući učešće na izložbama u zemlji i van nje.

Tradicionalna klupska izložba fotografije koja je egzistirala samo u klupskim okvirima prerasta 1955. godine u Salon fotografije "20. oktobar", koji je održavan redovno sve do 1990. godine, a zatim je posle pauze od 8 godina – 1998. godine održan poslednji 37. salon fotografije "20. oktobar". Našavši se u teškom finansijskom položaju Klub više nije imao snage da nastavi sa priređivanjem ove izložbe, koja je u to vreme bila najstarija kulturna manifestacija u Beogradu.

Za 43 godina svoga postojanja izložba je imala padove i uspone, ali u organizacijskom smislu kontinuitet u kvalitetu, što je mnogim jugoslovenskim fotografima, bio značajan putokaz u daljem radu. Neki, sada već afirmisani fotoumetnici dobili su prva ohrabrenja upravo na ovoj izložbi. Proverena »imena« i visoka zvanja ovde nikad nisu mnogo značila, jer se uvek tražila, pre svega, dobra fotografija.

Krajem pedesetih godina nastaje vreme izuzetnih uspeha beogradskih autora na međunarodnoj sceni. Sekula Medenica osvaja 1958. i 1960. Srebrni trofej Bordoa, Dragan Pantić Srebrnu medalju u Melburnu (1959) i zlatnu u Čikagu, Ivo Eterović srebrnu u Buenos Airesu i bronzanu u Ankoni (1960) a iste godine osvaja i Plaketu grada Beograda. Ovakva aktivnost donosi Klubu jedno od najznačajnijih priznanja: Američki fotografski savez (PSA) 1. marta 1967. godine šalje Klubu Diplomu kolektivnog počasnog člana sa pravom besplatnog učešća na manifestacijama pod pokroviteljstvom ove organizacije.

Sve veći troškovi poštarine onemogućuju učešće na mnogim inostranim salonima. Težište aktivnosti u Klubu prebacuje se na domaće izložbe i samostalno izlaganje. Pojavljuju se i nova imena koja će veoma brzo pokazati svoju vrednost na fotografsko-izlagačkoj sceni.

Iz Kluba su potekli i mnogi, danas zapaženi fotografski pisci čiji su radovi ostavili trajan trag u našoj istoriji fotografije. Imena Vidoja Mojsilovića, Miroslava Nikoljačića, Žike Jeremića, Đorđa Bukilice, Dušana Milovanovića, Stevana Ristića i Miloša Jovanovića vezuju se za mnoge stručne knjige o fotografiji.

Kroz klupske redove od rata naovamo, prošlo je više od 20.000 članova. Od toga su polovina polaznici tečajeva o fotografiji. Kroz Klub je prošla većina fotoreportera i urednika fotografije beogradskih listova i časopisa. Tu su i imena četrdesetorice članova ULUPUDS-a sa društveno priznatim zvanjem likovnog umetnika fotografije, 24 majstora i 17 kandidat majstora fotografije. Među njima je 21 nosilac zvanja Međunarodne federacije fotografske umetnosti (FIAP) – HonEFIAP, EFIAP, AFIAP.

Na najvećoj smotri jugoslovenske fotografije, Kupu jugoslovenske fotografije, Klub je uvek imao visok plasman. 1967. osvojio je drugo i treće mesto, 1975 i 1977. drugo a 1971. godine foto klub «Beograd» je osvojio Kup predsednika Republike.

Umetnički amaterizam koji Klub gaji od samog postanka ostavio je u našoj kulturi tragove neprocenjive vrednosti. Već danas je jasno da će u jednoj budućoj istoriji jugoslovenske fotografije Klub i generacije fotografskih stvaralaca koje su iz njega stvorene, imati svoje trajno i zasluženo mesto.

Od kada se Klub rodio neguju ga ruke brojnih generacija fotoamatera, fotografa i umetnika čiji je on, možemo slobodno reći, simbol bavljenja fotografijom, kako u Beogradu, tako i širom Srbije.

Stevan Ristić, 25. maj 2011.