Pravila kompozicije i kako ih zaboraviti

Verujem da se svakome desilo da napravi fotografiju na kojoj je sve tehnički ispravno, a ona opet nekako ne štima. Poravnali ste horizont, subjekat je istaknut i nedvosmislen, ne postoji ništa što ometa emociju koju želite da prenesete, ali je rezultat i dalje popričino slab. To je zbog toga što kompozicija u fotografiji zahteva poznavanje određenih pravila i, ništa manje važno, razumevanje kada ih treba prekršiti.

Fotografija je, na kraju krajeva, vizuelni jezik kojim penosimo poruku. Kao i svaki jezik, ona ima svoju gramatiku (o čemu će više reči biti u posebnom tekstu). Pravila kompozicije predstavljaju rezultat vekovnog posmatranja onoga što ljudsko oko doživljava kao harmonično, dinamično ili upečatljivo. E sad, kao i u jeziku, najinteresantnije stvari se dešavaju upravo kada neko ko dobro vlada gramatikom, odluči da je svesno zaobiđe.

Za istraživanje pravila kompozicije možete da koristite i interaktivni alat koji će se otvoriti u posebnom prozoru ako kliknete ovde (zbog rezolucije predlažemo da koristite računar ili tablet).

Pravilo trećine i zašto svi počinju od njega

Pravilo trećine (eng. rule of thirds) verovatno je najpoznatije kompoziciono načelo u fotografiji. Zamišljamo mrežu od dve horizontalne i dva vertikalne prave koje dele kadar na devet jednakih polja. Četiri secišta linija su tačke ka kojima oko prirodno gravitira. Kada postavite horizont na gornju ili donju trećinu, umesto na samu sredinu, kadar odmah dobija na dinamičnosti. Kada model čiji portret pravite smestite u bočnu trećinu i ostavite prostor u smeru u kome gleda, fotografija počinje da "diše".

Srećom, usvajanje navike obraćanja pažnje na pravilo trećine nije komplikovano. Većina modernih kamera i telefona ima opciju prikaza ove mreže direktno na ekranu, pa se, uz malo prakse, obraćanje pažnje na trećine pretvara u refleks.

Međutim, postoje trenuci kada centralna kompozicija ne samo da je prihvatljiva, nego je verovatno jedini ispravan izbor. Simetrična arhitektura, refleksije odrazi na vodi ili prozoru, portret koji želi da iskomunicira autoritet ili unutrašnju smirenost, sve ove situacije nameću potrebu simetrije u kadru.

Bitno je samo da odluka o postavljaju subjekta u centar i forsiranju simetrije bude rezultat svesne odluke i jasne namere. Zanimljivo je koliko fotografa početnika izbegava centar po svaku cenu, ne shvatajući da time ponekad gubi upravo onu snagu kadra koja im je bila nadohvat ruke.

Vodeće linije, uramljivanje i negativni prostor

Vodeće linije (eng. leading lines) još su jedno načelo koje gotovo svaki udžbenik fotografije navodi među prvih pet principa dobre kompozicije. Putevi, pruge, ograde, reke, stepeništa, pa čak i pogled osobe u kadru mogu biti linije koje oko prati kroz fotografiju do tačke interesa.

U pejzažnoj i arhitektonskoj fotografiji ova tehnika funkcioniše gotovo automatski, jer ima dovoljno geometrije i dubine da se linije zaista osete.

Moram da napomenem da linije mogu biti eksplicitne (očigledne) ili implicitne, kada oko nazire linije čak i kada one nisu očigledne.

Uramljivanje (eng. framing), odnosno "kadar u kadru", je nešto suptilnija tehnika. Reč je o korišćenju elemenata same scene kao prirodnog okvira za subjekat. To mogu biti luk ulaznih vrata, prozor, grane drveća iznad glave fotografisane osobe i slično. Ovakav okvir unutar kadra dodaje dubinu i usmerava pažnju gledaoca.

Još jedno važno pravilo je negativni prostor (eng. negative space), koji mnogi početnici pogrešno shvataju. Pažljivo ostavljeni prazan prostor oko subjekta može da prenese emociju mira, melanholije ili veličinegrandioznosti nego bilo koji element koji bismo tu mogli da smestimo. Portret samotnog čoveka na ledenom proplanku, kome dve trećine kadra zauzima praznina neba, priča priču upravo tom prazninom.

Kada treba kršiti pravila?

Ovo je pitanje koje početnici često postavljaju. Odgovor je istovremeno jednostavan i neuhvatljiv. Pravila kršite onda kada ih dovoljno dobro razumete da možete doneti svesnu odluku da ćete njihovim nepoštovanjem dobiti bolji rezultat.

Fotograf koji ignoriše pravilo trećine jer ga nije svestan pravi grešku. Fotograf koji ga svesno odbacuje jer centralna kompozicija bolje služi emociji kadra, donosi umetničku odluku. Razlika između te dve stvari je suštinska.

Preporučio bih svima koji počinju da fotografišu sledeće: najpre naučite pravila. Primenite ih hiljadu puta. Budite dosadni, budite predvidivi, budite "ispravni". Nakon toga počnite selektivno da ih preispitujete, naoružani iskustvom koje vam govori kada to ima smisla.

U uličnoj fotografiji (eng. street photography), na primer, pravila gotovo uvek ustupaju mesto intuiciji i brzini reakcije. Onaj ko zastane da razmišlja o pravilu trećina dok mu scena promiče ispred objektiva, izgubiće neponovljiv trenutak. Blago nagnuta kamera, takozvani holandski ugao (eng. dutch angle), može da unese tenziju i nemir u kadar koji bi, ispravan i uspravan, bio potpuno lišen emocija. U dokumentarnoj reportaži, fotografija koja "greši" u odnosu na udžbenike ponekad nosi više istine nego savršeno komponovana scena.

Makro fotografija, kao još jedan primer, ima sopstvenu estetiku bliskog plana i detalja koja se ne pita previše za trećine. Kada fotografišete kap rose na latica cveta ili teksturu kore starog drveta, ceo svet kompozicionih pravila izgleda nekako dalek i apstraktan. I to je sasvim u redu.

Kompozicija kao komunikacija

Ono što mnogi propuštaju da razumeju jeste da su kompoziciona pravila u suštini alat za razmišljanje, a ne recept za dobar kadar. Ona vas teraju da se zapitate šta je subjekat ove fotografije, šta želim da gledalac oseti i kuda treba da putuje njegovo oko?

Kada jednom usvojite naviku razmišljanja na taj način, pravila postaju sporedna stvar jer ste ih usvojili kao podsvesno znanje o kome ne razmišljate svaki put kada pogledate kroz tražilo.

Upravo zbog toga veliki fotografi retko zvuče kao da citiraju udžbenike. Anri Kartje-Breson (Henri Cartier-Bresson) nije govorio o secištima trećina, govorio je o "odlučujućem trenutku" (eng. decisive moment). Vivijen Majer (Vivian Maier) nije fotografisala prema šablonu, kompoziciju je stvarala instinktom izbrušenim godinama hodanja ulicama sa kamerom oko vrata. Pravila su tu, ali su toliko duboko usađena u svest fotografa da su postala nevidljiva.

Pravila nisu zakon

Na kraju krajeva, sve što ste u ovom tekstu pročitali su smernice, a ne zakoni. Pravilo trećine, vodeće linije, uokvirivanje, negativni prostor, balans elemenata u kadru su samo skup iskutava generacija umetnika o tome šta u većini situacija funkcioniše. Fotografija nije matematika. Ista scena fotografisana na dva potpuno različita načina, može ispričati dve istinite i snažne priče. Svi koji su posetili neku foto-šetnju ili okupljanje znaju o čemu pričam.

Verujem da je najkorisnija stvar koju početnik može da uradi upravo sledeće: uzmite aparat ili telefon, izađite napolje i fotografišite. Svesno, sa razumevanjem pravila, ali i sa slobodom da ih u svakom kadru ponovo preispitate. Dobar kadar počinje pre nego što pritisnete okidač, u momentu kada odlučujete gde ćete stati, ka čemu ćete usmeriti objektiv i šta ćete odlučiti da ostavite izvan kadra.

Pravila su tu da vas navedu na razmišljanje. Ostatalo je na vama.