Vizuelni jezik fotografije

Verujem da je većina čitalaca barem jednom stajala pred nekom fotografijom i osećala da nešto u njoj jednostavno "štima", a da niste mogli tačno da objasnite zbog čega je to tako. Taj osećaj najčešće dolazi od veštog, često intuitivnog vladanja onim što teoretičari umetnosti nazivaju elementima dizajna.

Ovi elementi važe jedanko u slikarstvu, vajarstvu, grafičkom dizajnu i fotografiji. Njihovo razumevanje, pored toga što će vam pomoći da prepoznate dobre fotogafije, promeniće i način na koji gledate svet oko sebe i kreirate svoja dela.

Linija

Od svih elemenata, linija je možda ona koju oko najbrže "čita". Svaki put kada put nestaje prema horizontu, kada stepenice spiralno idu naviše (ili naniže, kad smo već kod toga) i kada ivica zgrade seče nebo, vi gledate linije. Linije usmeravaju pogled. One stvaraju pokret, napetost i ritam. Mogu podeliti kadar ili voditi posmatrača dublje u njega. Pri tome linija ne mora biti očigledno vidljiva (eksplicitna). Oko je sposobno da zamisli liniju gde god se dve površine dodiruju, pa čak i tamo gde se ona samo naslućuje.

Ansel Adams je veliki deo svog pejzažnog opusa gradio na snazi linije. Na njegovim fotografijama Josemiti nacionalnog parka granitne stene i odrazi u mirnoj vodi stvaraju vertikalne linije koje deluju monumentalno i spokojno. Anri Cartije-Breson je, sa druge strane, linije hvatao u pokretu. Luk točka bicikla nad kaldrmom ili niz nogu koji se vidi kroz raskorak čoveka u prednjem planu samo su neki od primera.

Njegovo razumevanje linije bilo je neodvojivo od osećaja za odlučujući trenutak okidanja. Ima primera i gde su linije kod njega veoma direktne i vode oko posmatrača kroz kadar, kao na slici ispod.

Linije mogu značajno da utiču na atmosferu i emociju koju prenosi fotografija, u zavisnosti od toga šta je autor izabrao kao dominantnu vrstu linija u kompoziciji. Horizontalne linije sugerišu mir i stabilnost. Širok i ravan pejzaž deluje smireno upravo zbog toga. Vertikalne linije nose snagu i formalnost, a puno toga zavisi gde su smeštene u odnosu na kadar. Dijagonale su možda najjače oružje fotografa jer unose dinamizam, nestabilnost i energiju u scenu. Zakrivljene linije deluju organski, čak na momente senzualno. E sad, zadatak fotografa nije samo da primeti linije, već da odluči kako ulaze i izlaze iz kadra, kako se presecaju i kuda na kraju vode pogled posmatrača.

Edo Iglič - Klovn 1

Oblik

Tamo gde se više linija seče, nastaje oblik. Oblici mogu biti geometrijski kao što su krugovi, trouglovi ili pravougaonici, i organski, odnosno nepravilni. U svakom slučaju, oko ih identifikuje i grupiše instinktivno, često pre nego što registrujemo ostale elemente slike.

Irvin Pen je bio majstor korišćenja oblika u svojim studijskim portretima. Postavljajući subjekte ispred čistih, jednostavnih pozadina i pažljivo kontrolišući držanje i odeću, svodio je figure na oblike (slika ispod). U njegovim poznatim portretima slavnih ličnosti sabijenih u ćošak, oblik zidova se samo nazire, ali je moćan elemenat fotografije.

Oblici u fotografiji često nastaju iz odnosa između subjekta i njegove pozadine. Tamni prolaz stvara pravougaonik. Luk mosta stvara krug ili elipsu. Svetlost koja pada na zakrivljenu površinu stvara oblike od svetla i senke. Silueta kao fotografska tehnika suštinski je oblik u najčistijem primeru. Uklonite boju, teksturu i detalje, i ostaje samo oblik koji može biti iznenađujuće efektan.

Prepoznatljiv oblik nosi značenje koje je univerzalno i prevazilazi granice lokalne kulture. Na primer, trougao deluje usmereno, krug odaje utisak potpunosti. Razumevanje toga omogućava vam da donosite odluke o tome u kakvom emocionalnom registru želite da se kreću vaše fotografije.

Aleksandar Jočić - Lavirint

Figura ili forma

Ako je oblik dvodimenzionalan, figura (ili forma) je iluzija treće dimenzije. Forma je ono što čini da lice izgleda skulpturalno (umetnici bi rekli "plastično") umesto ravno. Istovremeno, forma može da postigne da kamen izgleda težak, da čaša vode izgleda zaobljeno i providno. To je gotovo u potpunosti proizvod kombinovanja svetlosti i senke.

Način na koji svetlost pada na predmet fotografisanja, a posebno odnos između svetla, polutona i senke, određuje kakvu formu percipiramo. Bočno svetlo stvara snažnu formu jer otkriva površinsku topografiju svega čega se dotakne. Ravna, frontalna rasveta gotovo u potpunosti splošnjava formu, što je ponekad tačno ono što želite, a ponekad stvar koje se najviše klonite.

Edvard Veston je veći deo karijere istraživao formu sa izuzetnom predanošću. Njegove fotografije povrća, školjki i kamenja tretiraju ove svakodnevne predmete kao da su skulpture, a svetlost otkriva svaku krivinu i kontur. Njegove čuvene fotografije paprike svode običan plod na nešto što izgleda skoro kao ljudski torzo. Naravno, on nije radio ništa sa samim predmetom — jednostavno je birao svetlost koja mu je najboije otkrivala formu.

Razumevanje forme daje vam alat za kontrolu toga koliko teški, dimenzionalni i fizički prisutni vaši subjekti deluju na fotografiji.

Jovana Kuzmanović - Iza Krivine

Boja

Boja je verovatno emocionalno najneposredniji od svih elemenata. Deluje na posmatrača mnogo pre nego što uoči bilo koji detalj fotografije. Tople boje (crvene, narandžaste ili žute) deluju aktivno, energično, čak ponekad agresivno. Hladne boje (plave, zelene ili ljubičaste) čitaju se kao mirne, distancirane ili melanholične. Ovo nije kruto pravilo, jer kontekst uvek igra ulogu, ali je pouzdana tendencija vredna razumevanja.

Stiv Mekari je fotograf čiji se odnos prema boji može smatrati gotovo potpisom. Njegov rad u južnoj i jugoistočnoj Aziji pokazuje uporan, gotovo kompozicioni pristup zasićenosti boje. Njegova najčuvenija fotografija, portret „Afganistanske devojke" objavljen u časopisu Nešnel Giografik 1985. godine, velik deo svoje snage duguje kontrastu između toplih, zemljanih tonova kompozicije i iznenađujuće hladne zelene boje očiju subjekta.

Za fotografe koji snimaju u boji, paleta scene je pravi (neretko i prvi) kompozicioni alat. Odabir komplementarnih boja jednih uz druge u kadru, narandžaste i plave, na primer, stvara vizuelnu napetost. Analogne boje, koje leže blizu jedna drugoj na krugu boja, stvaraju harmoniju i smirenost. Balans bele (eng. white balance) je jedan od praktičnih načina na koji možete uticati na emotivnu temperaturu fotografije, pomerajući sliku ka hladnijim ili toplijim vrednostima sa svega nekoliko poteza mišem.

Boja se može koristiti i štedljivo i namerno, što je domen selektivnog kontrolisanja boje u postprodukciji, čemu ćemo posvetiti poseban članak.

Stojan Šljivić - Portret u zelenom

Tonalitet

Tonelitet, odnosno vrednost tonova, odnosi se na relativnu svetlinu ili tamnoću tonova unutar slike. U crno-beloj fotografiji vrednost tona postaje celokupni vizuelni rečnik. Oblik, forma, raspoloženje i dubina slike dočarani su isključivo kroz raspon nijansi od bele do crne.

Ansel Adams ponovo pada na pamet, i to sa razlogom. Njegov zonski sistem (o kome će više reči biti posvećeno u članku o Adamsovom životu i radu) je metoda prethodnog zamišljanja kako će različite svetlosne vrednosti u sceni biti prevedene u tonske vrednosti u konačnom otisku. On predstavlja jedan od prvih sistematičnih pristupa kontroli i komponovanju pomoću vrednosti tonova. Adams je govorio o sposobnosti da „vidi" završenu fotografiju u glavi pre nego što pritisne okidač, što je u osnovi bila vežba razmišljanja o vrednostima tonova.

Fotografije sa "visokim ključem" (eng. high-key), koje imaju pretežno svetle tonove, deluju otvoreno, vazdušasto i optimistično. Fotografije sa "niskim ključem" (eng. low-key), u kojima dominiraju tamni tonovi sa malim površinama svetlosti, deluju intimno, dramatično ili tmurno. Portretni fotografi stalno rade sa vrednostima tonova jer položaj i intenzitet svetlosti određuje gde senke padaju na lice, a te senke podjednako oblikuju emotivni karakter portreta kao i izraz lica subjekta.

Čak i u fotografiji u boji vrednost tona igra ključnu ulogu. Dve boje slične vrednosti, recimo srednja plava i srednja zelena, nalaziće se mirno jedna pored druge u kadru. Dve boje veoma različite vrednosti, tamno tamnoplava uz bledo krem, stvoriće snažan kontrast koji privlači pogled.

Tekstura

Tekstura je kvalitet površine onako kako ga svetlost koja pada na nju prikazuje. Gruba ili glatka, meka ili hrapava, fina ili krupna, tekstura može da prenose taktilni osećaj kroz isključivo vizuelni medij. Fotografija starog zida može da natera gledaoca da skoro fizički oseti hrapavost maltera. Fotografija mirne vode prenosi glatkoću koju instinktivno razumete jagodicama prstiju.

Kao i forma, tekstura se u velikoj meri otkriva kroz svetlost. Svetlo koje pada koso i pod veoma oštrim uglom u odnosu na površinu, klasičan je metod za maksimiziranje vidljivosti teksture. Fotografi u žanru dokumentarne fotografije često se oslanjaju na teksturu kako bi preneli emociju i težinu proživljenog iskustva.

Sebastiao Salgado, čiji sveobuhvatni crno-beli dokumentarni projekti pokrivaju težak rad u siromašnim područjima, migracije i prirodni svet, koristi teksturu da subjektima podari skoro geološku prisutnost. Koža, kamen, voda, tkanina — na njegovim fotografijama svaka površina ima gustinu i istoriju.

U praktičnom smislu, izbor između glatke i teksturirane kompozicije najčešće zavisi od teme i raspoloženja. Fotografi mrtve prirode i makro fotografi gotovo stalno rade sa teksturom — krupni plan lista ili komada istrošene kože može biti u celini o kvalitetu površine. Pejzažni fotografi koriste teksturu da daju nebu i zemljištu osećaj fizikalnosti.

Milica Plavšić - Refleksija Jeseni

Prostor

Prostor u dvodimenzionalnoj kompoziciji znači i prostor koji zauzimaju predmeti fotografisanja (pozitivni prostor) i prazne površine oko njih (negativni prostor). Mnogi početnici instinktivno pune kadar subjektom, ostavljajući što manje praznog prostora.

Kako raste iskustvo, većina dolazi do spoznaje da negativni prostor nije uopšte izgubljen ili prazan. On diše, daje oku mesto za odmor i može stvoriti osećaj usamljenosti, prostranstva ili tišine koji nijedna količina detalja ne može da dočara.

Fotografije morskih pejzaža Hirošija Sugimotoa, koje ne pokazuju ništa osim ravne linije između mora i neba, krajnje su vežbe u negativnom prostoru. Na gledaoca mogu delovati skoro nelagodno, ali je upravo ta prostranost poenta jer proizvodi meditativnu smirenost.

Prostor je takođe povezan sa osećajem dubine u slici. Tu dolazimo do vertikalnih planova u čitanju fotografije (čemu će biti posvećen poseban tekst). Postoji prednji plan, srednji plan i pozadina. Kompozicioni alati poput vodećih linija (eng. leading lines), perspektive, atmosferske zamagljenosti i dubinske oštrine pomažu da se stvori iluzija trodimenzionalnog prostora u dvodimenzionalnom kadru.

Kada elementi rade zajedno

E sad, tu stvari postaju zaista zanimljive. Nijedan od ovih elemenata ne funkcioniše izolovano. Najefektnije fotografije obično prikazuju više elemenata u promišljenom i odmerenom sadejstvu - ponekad u međusobnoj podršci, a ponekad sa ciljem stvaranja napetosti.

Zamislite šta se dešava kada kombinujete snažne dijagonalne linije sa ograničenom, hladnom paletom boja i dubokim područjima negativnog prostora. Energija dijagonala ublažena je hladnoćom boja i prazninom prostora.

Rezultat bi mogla biti fotografija koja istovremeno deluje dinamično i melanholično, što stvara složenije emocije od onih koje bilo koji pojedinačni element može da postigne. Ukratno, rezultat kombinovanja je uvek mnogo više od zbira delova.

Radnici Sebastiao Salgada, planine Ansela Adamsa i uhvaćeni trenuci Anrija Kartije-Bresona, samo su neki od primera. Ono što gledate nije samo glavni predmet fotografisanja (subjekt), već pažljivo promišljeni raspored vizuelnih elemenata. Često je ta odluka doneta u deliću sekunde i intuitivno, ali je uvek rezultat razumevanja osnovnih elemenata i višegodišnjeg iskustva u stvaranju fotografija.